Probno Citanje

Probno Citanje

 

30. april 1999.

Pio sam i nazdravljao sa ostalima, ali ipak, sa prvim zviždanjem bombi, bio sam spreman da šmugnem u pravcu podrumskog ulaza …
Da li su drugi bili hrabriji od mene? Ne verujem! Ivan se poprilično smejao i pričao viceve, ali njegove oči su odavale da je potajno u sebi vrebao prve udare i bio spreman na skok baš kao i ja.

A Lazinu nervozu čovek je mogao prepoznati po tome kako ispod brade stalno proverava zakopčane kaiševe od svog šlema.
Goja, Rajko i Slobodan već dugo nisu bili tako hrabri borci kao što su tvrdili. Često su gledali u nebo i prekidali svoje razgovore, misleći da su čuli nešto sumnjivo. Kraj vazdušne opasnosti proglašen je u 21.10, a olakšanje na licima svakog od nas bilo je očigledno. Ipak, nije se dugo zadržalo.Već u 21.15 usledila je treća uzbuna za opasnost, a mi smo i dalje sedeli na klupama. Vatra nad rafinerijom već danima je gorela istim intenzitetom i od nje je nebo izgledalo crveno, usijano; uranjala je dvorište, moje prijatelje i mene u avetinjsku svetlost.
– Dakle, ljudi, za danas je gotovo – rekao sam.

Ovo su svi razumeli, i Ivan. On je ispraznio svoju flašu, pitao sam se već koju po redu. Odgegao se niz stepenice i izgubio u svom pregradku skloništa, gde je legao pored Slavice na kauč. Ubrzo je zaspao.

Prešao sam preko dvorišta i zaključao kapiju. Zatim sam sišao u sklonište, gde me je Sandra čekala sa kafom podgrejanom na plinskom šporetu. Buka od aviona se približavala i očekivali smo prve udare, ipak ništa se nije desilo. Ni naša protivvazdušna odbrana nije se čula. Samo se zujanje aviona koji su leteli na velikoj visini, glasno i jasno čulo. Signal za kraj vazdušne opsnosti stigao je u 06.15. Bili smo iziritirani što je bombardovanje izostalo. Bila je to prva noć, od početka rata, da nije bilo napada na naš grad. Svi u podrumu, osim Ivana, pitali su se šta to treba da znači.

edelja, 01. maj 1999. godine

Prazniku, kao što je današnji, ranije smo se radovali. Odlazili bismo na Frušku Goru gde smo svake godine učestvovali u tradicionalnom maratonu. Naše mesto okupljanja bilo je kod tetka Ane i ujaka Janka. Čitava porodica, uključujući Karmen i njenu rodbinu iz Beograda, došle bi i kroz šume, zajedno sa hiljadama istomišljenika pretrčavale deonicu dugu 30 km. Na mestima predvidjenim za rošiljanje, odmarali bi smo, jeli, pili i pri tom upoznavali mnogo ljudi. Šatori bi se podigli i Sandra i ja bi smo proveli tako romantičnu noć u tišini, u osamljenosti Fruške Gore. Pokušao sam da potisnem sećanja i da jedan tako važan praznik za nas ignorišem. Ali to nije bilo jedino što je mučilo moje sumorne misli. Prepoznao sam da ni Sandra nije raspoložena. Pila je svoju kafu i dvala malo kratke, nerazgovetene odgovore i krenula ranije na posao.

I na mojim sustanarima i sapatnicima, bilo je primetno, koliko im nedostaje, to što ovaj naročiti dan ne provode u prirodi. Umesto toga trče po dvorištu, udišu vazduh koji smrdi na metal i naftu i slušaju zujanje aviona na velikoj visini. Ne, danas uopšte nije dan za radost niti slavlje. Kasno popodne zaključili smo da ne dobilamo pijaču vodu iz vodovoda. Na sreću, bili smo se opskrbili. Loša iskustva, koja smo imali početkom aprila još smo se sećali. Bilo nam je poznato, da ljudi iz drugih delova grada već duže pate zbog nestašice vode. Zato smo se bili pripremili i sve moguće kanistre i posude koje su nam bile na raspolaganju puniji smo svakodnevno svežom vodom i raspoređivali. Oko 18.00 Sandra je stiglakući i ispričala nam, da ni na klinici više ne raspolažu sa vodom i da ih cisterne snabdevaju. Prinuđeni smo da zamolimo posetioce da donose svoja sledovanja vode od kuće. Vesti koje smo čuli sa radija, obuzele su naše ožalošćene duše. Ne ostavljaju mesta za dobro raspoloženje. Jedna NATO bomba je rasparčala jedan putnički autobus, koji je 20 km severno od Prištine, kod mesta Lužane, prelaziomost. Sedamdeset ljudi je poginulo, među njima i dva francuska novinara. Takođe i kola hitne pomoći, koja su bila pristigla, pogođena su, pri čemu je i jedan sanitarni radnik bio pogođen. Na Prištinu je palo najmanje osam bombi. Na jednommostu,kod mirina u Crnoj Gori od jedne NATO bombe poginulo je petoro ljudi. Bez obzira na to, što se Crna Gora želela odcepiti od Jugoslavije i pridružiti zapadu. Predpostavljalo se da OVK ćisti Albance sa Kosova (sklanja) kako bi amerikanci sa svojim B-52 projektilima Srbe sravmili sa zemljom.

Nisam mogao a da ne pomislim na reči generalnog sekretara, Havijera Solanu, koji je u jednom svom govoru rekao:
– Rat će se uskoro završiti.
– Američka radio-stanica, Slobodna Evropa, u Pragu je na srpskom jeziku emitovla sledeću izjavu Bila Klintona:
-Ja mogu da nastavim bombardovanje još godinu dana.

Ako je tačno ovo što je u EU vestima objavljeno, onda je NATO na nas bacio toliko puno bombi, da njihova razarajuća snaga odgovara snazi osam bombi koje su bačenih na Hirošimu. (192str) U 20.05 oglasila se sirena za vazdušnu opasnost. Zatvorio sam kapiju i proverio još jednom, da li su svi prozori otvoreni i sišao u podrum. Bombardovanje je počelo kasnije, u 01.45, ali sa ostalima intenzitetom, koji još nikada nismo doživeli . Naš strah od mogućeg dodatka B-52 bombardera sa njegovom razarajućom silom, kojeg smo samo videli u starim filmovima o Vijetnamskom ratu, bukvalno nas je sledilo od straha. Preko radio veze saznao sam, da toliko bombi još nikada nije pogodilo rafineriju. Signal za kraj vazdušne opsanosti stigao je u 07.00

edelja, 2. maj 1999

Sa radia smo saznali da je prošle noći rafinerija bombardovana po osmi put. Tamo su bačene četiri rakete pa je rasplamsana vatra dobila novu hranu. Šangaj, susedno naselje u kojem osim porodičnih kuća, jednog vrtića i osnovne škole nema strateški značajnih ciljeva, takođe je postalo sapatnik vredan žaljenja. Kod Beograda bombardovane su Lipovičke šume. Ali ovoga puta nisu bacane uobičajene, male, bombe. Izostale su one koje se glasnom hukom (zavijanjem) najave. Kod ove nove vrste bombi pojavi se samo bljesak i već sledećeg trenutka i eksplozija. Kragujevac i odmaralište Zlatibor ponovo su se našli na udaru. Jedan park kod Pančeva, nedaleko od bolnice pogodila je krstareća raketa. Na sreću, šteta je bila beznačajna minorna. I Subotica na granici sa Mađarskom ponovo je napadnuta. Danas je sandra imalaslobodan dan. Zajedno smo starog Dejana i njegovu ženu snabdeli pijaćom vodom.

– Ovi su gori od Nemaca! – rekao je Dejan.
– Ovi bi nas pustili da skapamo bez vode.
– Tačno, dodao sam, ali bar su nas poštedeli sravnjivanja sa zemljom.
– Zato nas truju sa hemikalijama koje se oslobađaju tokom napada na rafineriju – rekla je Sandra.
-A ko zna šta će im još pasti na pamet.
Nisam želeo da se nadovezujem, zato sam upitao Dejana da li on ima sveće za slučaj nužde.
– Imamo ih više nego dovoljno. Ono što meni treba je protivvazdušni top, kao što je onaj tamo – pokazivao je rukom pri tom na parking gde je topdžija upravo popravljao jedan sveže pogođen deo topa.
– Kada bih imao tako nešto, mogao bih momcima pokazati kako ja to radim.
– E, ti sa tvojim komentarima!- rekla je Duška i klimnula glavom.
– Sve je gori, okrenula se prema Sandri, što duže rat traje, on se sve više vraća u prošlost, u ono što se desilo pre pola veka i kada je još umeo da se igra velikih partizana.
– Ma pusti ga, došapnula je Sandra, ako će mu to pomoći neka Tita i njegove partizane ponovo vaskrsava.
– Ali nemaš pojima koliko mi sa svim tim ide na živce. Sve kritikuje.
– Pre je sve bilo drugačije. Vojnici odgovorni za odbranu bili su obrazovaniji, odvažniji i brži.
– A pre svega, precizniji – prekinuo je Dejan. Njegove svetlo smeđe oči sijale su na izboranom licu i izgledalo je kao da mu nimalo ne pristaju. Bile su to oči dinamičnog i nametljivog momka, kakav mora da je bio nekad.

Još neko vreme ostali smo kod njih. Sandra je stavila novi zavoj na Duškine noge prepune čireva. Zatim smo se pobrinuli za najnužnije u njihovom domaćinstvu i nastavili da slušamo Dejanova zapažanja prepuna kritike i objašnjenja kako se postavlja top. Tokom popodneva, sedeo sam sa Slavicom i Ivanom na klupi. Pili smo kafu koju je Slavica skuvala. Sandra se nalazila u kuhinji, kuvala je ručak. Miris koji je kroz otvoren prozor dopirao do nas otkrivao nam je da se kuva gulaš. Nemanja i blizanci su na dvorištu igrali fudbal. Slobodan je stajao sa Gojom ispod ulazne kapije. Povremeno su komentarisali topdžije i njihove topove.

Maja je kačila nekoliko komada odeće na luftiranje, a Ivan je upravo govorio kako će povećati posao sa video kasetama posle rata, ako se on ikada završi.

U trenutku, kada je Sandra prešla prag sa posudom u kojoj se nalazio gulaš i stigla do nas, zahvatio nas je iznenadan jak talas. Od eksplozije koja je usledila kuća se zadrmala do temelja. Od straha, Sandra je ispustila posudu. Mirišljavi gulaš prolio se ispod njenih nogu i izgledalo je kao da se neko ispovraćao. Deca su prekinula igru i otrčala do podrumskog ulaza gde su se gurali oko Maje koja ih je grlila. Goja i Slobodan ostali su ispod ulazne kapije koja im je obećavala sigurnost i čekali sa još nekima koji su tu potražili zaštitu u slučaju nove eksplozije. Ivan i Slavica skočili su i pojurili zajedno sa Sandrom u kuću. Krenuo sam sa njima osećajući guranje Sandrinog tela koje je drhtalo. Tačno pet minuta kasnije kada je sat pokazao 12.30, oglasile su se sirene.

– Signal malo kasni – rekao je Ivan.

To sam i ja pomislio, dok je moj pogled prelazio na lonac koji je ležao na zemlji i iz kojeg su izvirali komadići mesa i koji su u zgusnutom sosu ličili na kamenčiće. Vreme je proticalo, ništa se nije dešavalo. Nismo znali kako da se ponašamo, niti da li će nas nešto pogoditi. Ali jedno nam je bilo jasno. Detonacije su se odigravale u našoj neposrednoj blizini. Jedan za drugim, izlazili su ljudi iz svojih kuća i sretali se na dvorištu. Špekulacije u vezi napada i kašnjenja znaka za uzbunu nisu se prekinule. Više nismo znali od čega smo. Signal za kraj uzbune je stigao u 14.45 .

Praznog stomaka pokupio sam ostatke gulaša. Maja nas je kasnije pozvala na ručak, na čemu sam joj bio veoma zahvalan. Kasno popodne čuo sam Slavičine radosne uzvike iz kuhinje. Radoznalo sam stao na prozor.

-Voda! Opet imamo vodu! – vikala je.

Napokon smo zbog ovoga svi osetili olakšanje. Ipak, voda je bila smrdljiva, buđava, ustajala i imala je metalni ukus. Zato smo je pre konzumiranja prokuvavali.

Strah da bi smo se od nje mogli razboleti bio je velik i opravdan. Pre nekog vremena, Nemanja je popio vodu iz česme i ubrzo nakon toga dobio je jake bolove u želudcu i proliv. Bili smo upozoreni, ali bez obzira na to, potiskivali smo svoje misli i radovali se što iz slavine ponovo nešto teče.

Drugi znak za uzbunu je stigao u 21.05. Posle ovoga, čuli smo i osetili kako jake neprijateljske armade nadleću grad. Vazdušna odbrana je otpočela paljbu. Takođe i top pozicioniran pored kioska. U 21.50 počelo je bombardovanje i ponovo se od teških udara ljuljao naš podrum. Niko više nije imao volje da pogleda neki filn ili da učestvuje u nekoj društvenoj igri. Sve oči… razočarano i ispunjene strahom. (126 str)A onda najedanput, svetlo se zatreperilo. Isključilo se! Ponovo uključilo! Zatim ostalo isključeno. Isljkučenje struje. Zapalio sam preostale sveće, a zatim se raspitao kod štaba za odbranu od elementarnih nepogoda, zašto nam je isključena struja. Moj sagovornik mi je odgovorio, da je NATO bacao grafitne bombe na električne vodove, zbog čega je došlo do nestanka struje u čitavoj zemlji. U 01.00 otpočela je avionska formacija sa svojim bombardovanjem, dok smo se mi pri svakom talasu udara trzali od straha. Naš strah u ovom polumraku se još više povećao. U igri senki koje su sveće izvodile na zidu izgledao je samostalan.

Sa signalom za kraj vazdušne opasnosti,koji se oglasio u 07.00 ponovo smo dobili struju. Samo je ulična rasveta ostala isključena.

onedeljak, 3. maj 1999.

Odgonetanje zagonetke oko grafitnih bombi koje su zakočile prenos (snabdevanje) električne energije u čitavoj zemlji, nije prekinuta ni nakon što smo napustili podrum. Svako se pitao o kakvoj to prokletoj vrsti bombi se radi kojima je NATO bio u stanju da ugasi sve počitavoj zemlji.Sandra me zamolila pre nego je zabrinutog lica otišla na posao da se kod štaba civilne zaštite raspitam za rešenje zagoneteke, a pošto sam svoje dnevne izveštaje morao dati na uvid da bi dobio pečat i ovako sam…krenuo sam na put u 9.00.
Ovu priliku sam želeo da iskoristim da upitam za sredstvo protiv insekata (sredstvo za uništavanje insekata) jer smo se već plašili da će nas gamad koja je vitlala u velikom broju po podrumu pojesti. Zbog oblaka dima koji je joč jedanput pomračio naš grad,susreo sam veoma malo ljudi kao i automobila koji su vozili sa upaljenim svetlima. Kada sam stigao do dotične zgrade vlasti, popeo sam se uz stepenice, prošao pored jednog uniformisanog lica koji mi je otvorio vrata predsoblja. U prostoriji su se nalazila još dva čuvara kvarta, koji su nastavili sa svojim raspravama nakon što su me pozdravili.

Takođe i oni su se nadali da će saznati nešto o slučaju isključenja struje i odgonetnuti zagonetku grafitnih bombi. (197 strana). Posle nekoliko minuta otvorila su se vrata i mi smo pušteni unutra, predali smo službeniku svoje dnevne izveštaje, on ih je pročitao,overio sa pečatom, završio sa jednim potpisom (?).

Svi smo pomalo bili kiseli i uznemireni! Već sada smo znali o kakvom tajnom oružju NATO se radi. 250 kilograma teške bombe koje su uglavnom bacali britanski američki avioni eksplodirale su visoko iznad elektrana, ? i drugih elektronskih instalacija a onda se oslobodi jedan oblak grafitne prašine (delova) koji pada po uređajima i strujinim odvodima. Grafitni oblak prašine proizvodi snažna kolebanja napoja i na kraju izazove kratki spoj. A pošto je noćas očigledno bilo bačeno mnogio ovih đavolski stvari bilo nam je jasno zašto je EXU bila potrebna čitva noć da bar malo obezbedi energije za bolnice,vodovod i pekare

– Ako je tako kako ti kažeš, zašto je ponovo rafinerija bombardovana – upitala je Slavica – zašto ne baci NATO malo tih grafitnih bombi iznad rafinerije i ne izazove kratak spoj tako da rafinerija ne može da nastavi sa radom, umesto što je uništava.
– Zato što će se kasnije obnoviti sa novcem Zapada – odgovorio je Laza, koji je sa Rajkom, Gojom, Slobodanom kod mene u stanu sedeo
– a ne samo to – odgovorio je Ivan – sve će se od novca sa Zapada nekad morati ponovo obnoviti
– Da – rekao je Laza – mi nikad nećemo biti u stanju da povratimo sve ono što je izlupano. I… Jedna snažna eksplozija istrgnula mu je reč sa usana a onda su usledile i druge eksplozije. Pogledao sam na sat bilo je tačno 11.15. Ovaj napad stigao je bez upozorenja. Odmah smo otrčali do ulaza u podrum, takođe i ostali su napuštali svoje stanove i zajedno sa nama trčali. Neodlučno smo stajali na dvorištu, čekajući prestrašenih lica šta će sledeće uslediti. Ali osim zavijanja koja su predvdila zvuk aviona ponovo su automobili na prakingu zaigrali ludu igru (uključili su se alarmi) a psi iz komšiluka počeli da besne i ništa drugo se nije dešavalo. Oko 12.00 stigao je znak za kraj vazdušne opasanosti, i mi smo ponovo otišli u svoje stanove, tamo smo sa iznenađenjem zaključili da naš televizor ponovo funkcioniše. Odmah sam sa daljinskim počeo da prebacujem sve dok nisam pronašao vesti (željene). Čuli smo da američki…( spoljnja građanska prava). Džesi Džekson tri američka vojnika koja su pre mesec dana zatvoreni može da povede u svoju domovinu. Džekson je uprkos određenima američke vlade doputovao u Beograd i kao što izgleda uspešno. Sledeće o čemu je izveštavao spiker bio je poslednji napad, rafineriju kod Novog Sada tokom noći pogodilo je šest raketa. kod Niša jedan železnički most je Srušen. Aerodrom u blizini Sombora pogodile su četiri krstareće rakete, kod Šabca jedan NATO borbeni avion F-16 pogoođen. Sa ovim se broj pogođenih aviona popeo na 49, naravno ovo je odmah demnatovano od strane NATO predstavnika i ponovo je jedna NATO bomba pogodila putnički autobus koji je vozio deonicu iz Peći za Rožaje u Crnoj Gori. 20 mrtvih je oplakivano! Niko od onih koji su pratili vesti nije verovao u slučajnost- nikada nije omeška – rekao je Ivan – nisu tako glupi NATO piloti da ne razlikuju autobus od oklopnog vozila. Od daljih vesti bili smo pošteđeni jer slika se skupila i ekran je ostao taman, aparat je ispustio dušu. Pritisnuo sam prekidačza svetlost ni tu se nije ništa dešavalo, ponovo smo imali isključenje struje! Posle jednog sata ponovo se upalio televizor a sa njim počelo je i zavijanje sirena. Ponovo su se svi sjurili do podrumskog ulaza gde smo besmopoćno stajali. Nekoliko minuta kasnije usledio je signal za kraj opasnosti. Kada smo svi ponovo se vratili u dnevnu sobu zaključili smo da nema struje. Tamo vamo ponavljalo se čitavog dana. Pet minuta smo imali struje a onda smo imali isključenje sat vremena, jedino što je bilo pouzdano bio je telefon. Pozvao sam ujaka Janka i moje roditeleje i saznaoda je kod njih kao kod nas. Prilično mračno! I Sandra je zvala, rekla je da će tek suta ujutro doći sa posla. Večno zavijanje sirena išlo mi je na živce, na početku smo se oglašavan em sirena okupljali na dvorištu ali nakon bezbrojnog oglašavanja (strana 200) nismo više za to marili. Tek uveče u 20.00 zaputili smo se u sklonište kojenje oskudno osvetljavala svetlost sveće. Sledeći znak za uzbunu – prestao sam da ih brojim (ko zna koji po redu) stigao je u 21.15. Ubrzo posle toga začuli smo bombardere kako lete iznad nas, naša odbrana je otvorila vartru (nastupila) . U 22.00 osetili smo i čuli prve rakete i bombe, to se nastavilo skoro tokom čitave noći, na spavanje se nije mislilo, čak je i mala Mira bila stalno budna i mnogo je plakala. Ove noći tri puta sam istrčavao uz stepenice i preleazio po dvorištu koje je bilo osvetljeno od vatre koja je dopirala od rafinerije, jer sam verovao da sam čuo provalnika. Ali osim gelera od naše prtiv vazdušne odbrane kojih sam se čuvao i zbog toga se vukao uz zid kuće pretežno je na dvorištu bilo mirno. Od provalnika i drugih zloća nije bilo ni traga. Već je bilo 7.00 a nije bilo znaka za kraj zavdušne opsanosti. Ni u 8.00 nije bilo nikakvog znaka za kraj opsanosti. Pola sata kasnije kada nam je bilo svedno da li će nešto odozgo pasti na nas napustili smo podrum i otišli u svoje stanove.
Utorak, 04. maj 1999.

Situacija sa strujom zadavala nam je velike brige. Mučili smo svoje glave oko toga, šta da radimo sa zamrznutim zalihama hrane!
– Pojesti, sve pojesti, pre nego što se sve pokvari – rekao je Ivan.

Bez prevelike diskusije pripremao je roštilj sa Slobodanom, koji je takođe doneo istu odluku. Sekli su drva, kojih smo u šupi imali više nego dovoljno, i uskoro su zacvrčali prvi odresci, kobasice i pileći bataci na roštilju. Primamljiv miris širio se čitavim dvorištem izmamljujući i druge susutanare iz njihovih kuća.

Ipak, za razliku od prethodnih roštilja, kada smo priređivali slavlje u dvorištu, nije bilo prave radosti. Društvo je bilo ćutljivo. Bezvoljno smo nabadali hranu. Briga za našu budućnost, saplitala nam je raspoloženje i uticala na apetit. Čak i kod dece je bilo tako. Umesto da se posle jela igraju na dvorištu, sedela su za stolivima i piljila svojim bezizražajnim licima ispred sebe. Kada bi ih pogledao, nešto se u meni stezalo i opet bih sebi rekao da su oni ti, koji najviše trpe u ovom ratu. Ubrzo posle podneva, stigla je Sandra s posla, sela do nas i ignogišući jelo pričala nam o poteškoćama sa kojima se bolnica suočavala, zbog isključenja struje i drugih problema.

– A to nije rat protiv civilnog stanovništva! – vikala je ona. Jedna bora od besa pojavila se na njen m čelu, i ubrzo ponovo nestala. Zbog ovoga su joj krenule suze na oči. Usta su joj se tresla, dok je nastavljala:
– Nemamo više ništa! Lekovi protiv bolova su skoro potrošeni. Krici i ječanje pacijenata odjekuju hodnicima. Da ti srce pukne! Sredstava za dezinfekciju ponestaju. Smrdljivu tečnost koja se zove voda izmoljavamo od posetilaca, ne možete to ni da predpstavite. Posetioci za pacijenate donose vodu, a sada više nemamo ni struje. Uglavnom nedovoljno, jer agregat za slučaj nužde nije dovoljan da bi obebezbedio bolnicu. Operacije se delimično izvode pod svetlošću lampe. Kao da živimo u kamenom dobu! Volela bih da ljudi sa zapada mogu da vide ovu bedu. Pa bi uzvici, protest i pritisak sigurno bio veći i na političare. Rat bi se završio brzo. Sigurno! Takođe su i novine o prekidu struje masnim slovima pisale – „ Srbija bez struje- glasili su naslovi. Kao razlog za to naveli su da je najveća elektrana u Obrenovcu kod Beograda bombardovana. U zapadnim TV vestima objašnjavao je večito nakreveljeni govornik NATO-a Džejmi Šej – „ Nije cilj da se stanovništvo odseče od izvora struje, nego komandni vojni centri-. Kada sam mojim prijateljima ovo preveo klimali su glavom i moglo se na njima videti koliko se bore sa sobom, da li da psuju, da li da se smeju ili da plaču. U 12.30 je stigao signal za početak opasnosti. Dok su deca, kao i inače, u pratnji majki silazila u podrum, ostao sam sa ljudima na dvorištu. Za svaki slučaj stajali smo u blizini ulaza, spremni da na prve šumove pođemo za ostalima. Ali do toga nije došlo. Samo je do nas dopiralo zujanje nekoliko aviona koji su leteli na velikoj visini. A i nekoliko detonacija raketa i bombi sa velike udaljenosti. Osim ovoga, ništa se nije dešavalo sve do signala za kraj opasnosti koji je stigao u 17.55. Kasno popodne nazvao me je ujak Janko. Ispričao mi je da su dva gospodina iz vlasti se pojavila kod njega i uobraženo se raspitivala za stanje njegovih životinja. Ovo je već drugi put da su bili ovde. Sada ću ih morati poklati pre nego i jednu moju životinju konfiskuju.

– Oni čak tvrde da je sve što oduzmu za opštu dobrobit zbog nestašice hrane i tako to…a zapravo, oni bi se bogate od svog mog truda. E, to im neću dopustiti, pre ću sve sam poklati.
– Ali to se kažnjava – upozorio sam ga.
– E, to mi je svedno, mogu me i uhapsiti, ali moje životinje neće dobiti.
– A šta ćeš sa mesom kad nemožeš da ga zamrzneš?
– Usoliću ga, kao i ranije! usoliću ga i sakriti, da ga ne nađu.

Posle razgovora pozvao sam svoje roditelje i ispričao im o ovome ,oni su takođe imali nekoli kokošaka i ćurki su izbrojili.
– Čak su se i za ribe koje smo sačuvali u zamrzivaču interesovali – rekao je moj otac i pri tome se nasmejao.
– Imate li još struje? – pitao sam
– Ne, sad više nemamo, ali nema veze. Jedan deo ribe smo usolili, a ostatak poklonili. A šta ćemo sa pilićima i ćurkama, to još ne znamo! Još ćemo sačekati malo. U svakom slučaju, neće se tako važni članovi vlasti još bogatiti. Za to ću se još pobrinuti! U to sam bio siguran. Moji roditelji će radije sve pokloniti od onog što imaju, ali neće dozvoliti ta im takozvani državni inspektori nešto konfiskuju, da bi svoje sopstvene torbe napunili. Veći deo dana proveli smo bez struje. I kada bi je dobili, to bi potrajalo najviše pet minuta. Ivan je ispunio Slavičinu želju i izneo iz podruma televizor, koji nije bio za upotrebu i odneo ga gore u stan i time napravio više mesta u skloništu. Deca nisu bila naročito oduševljena sa ovim, već su se bili navikli na filmove. Sada su bili siromašniji za jednu avanturu. Signal za opasnost stigao je u 20.35. To nije bilo sve. Nije bilo detonacija. Naša odbrana takođe je ostala mirna. Samo su avioni,koji su nadletali, tutnjali nad gradom. Bila je to prva noć posle dužeg vremena, da Novi Sad nije napadan. Pitali smo se, šta to treaba da znači?Uključio sam tranzistor. Međutim, ni iz vesti ništa nisam doznao. Kraj opasnosti proglašen je u 06.20

Sreda 5. maj 1999.

Da nas NATO ostavi na miru tokom noći, nismo bili navikli. Nije nam ulazilo u glavu koji bi razlog zato mogao biti. Čitavog dana trčao sam naokolo sa jednim neodređenim osećajem straha, govoreći sebi da se nešto „kuva“ iznad nas.Bio sam uveren da će nas tokom noći nešto strašno zadesiti.Mora da su i Sandru mučile iste misli. Zaključio sam to po načinu na koji se pozdravila, učinila je to kao da se dugo nećemo videti. Njen zagrljaj bio je snažan, poljubac vruć, a oči pune suza.I kod svojih prijatelja primetio sam određenu nesigurnost. Goja je sedeo ispred svojih ulaznih vrata, pušio cigaretu za cigaretom, učtivo klimao glavom ali bez naročite zainteresovanosti za razgovor. Ivan je bio u radnom zanosu,rovario je po svojoj video kartoteci, cunjajući po regalu u potrazi za filmovima. Nadao se da će naći neke koje još nismo pogledali. Na kraju je otišao u šupu i satima cepao drva, sve dok mu znoj nije krenuo iz svih pora. Slavica je ostavljala utisak da je prilično nervozna. Izgledalo je da su njene misli u nekoj potpuno drugoj dimenziji.

Tako je, na primer, stavilu šerpu sa jelom na plinski šporet, čudeći se što se ništa ne dešava, mada je zaboravila da ga upali. Kada sam je opomenuo, zapala je u histeričan smeh koga se teško mogla otarasiti. Laza je bio prepoznatljiv na n emu svojstven način – kako dečija kolica gurao po dvorištu. Svakih par minuta bi se zaustavio, nagnuo nad svojuunučicu, progovorio par reči, pogledao u nebo dok je desnom rukom pridržavao svoj glupi šlem i nastavljao dalje. Sve dok se ponovo ne bi zaustavio… Na drugim stanarima jedva da se išta moglo primetiti. Oni su se zadržavali u svojim stanovima ili rastrčavali po centru grada, uvek u potrazi za ponekom rakicom. Čak su se i deca danas ponašala drugačije nego inače. Bila su razdražljiva i morali smo arbitrirati u njihovim svađama. Sati su odmicali a ništa se nije dešavalo: nije bilo nikakve eksplozije, niti se čula buka od preletanja aviona. Takođe i sirene su bile tihe. Osim automobila koji bi se provezli pored otvorene kapije, sve je bilo tiho. Tišina je bila neobična, postala nam je strana pa smo imali muke da s njom nosimo. Sa radio vesti saznali smo da nije svuda bilo mirno. U Rakovici, predgrađu Beograda, bilo je teških napada. Kraljevo i Vranje su nadletani. Što se tiče napada na putnički autobus kod Peći, i dvadeset mrtvih i preko četrdeset-ak teško povređenih, pretežno žena i dece, potvrđena je sumnja da za napad nije odgovoran NATO, već OVK. Sandra je stigla s posla u 18.00. Malo je pojela jela kojeg je Slavica bila spremila i pričala nam o svojoj napornoj službi sa svim njenim nepremostivim poteškoćama. Ništa se nije promenilo ni pod pritiskom raspoloženja koje je među nama vladalo. U 23.05 konačno se nešto desilo. Sirene su se oglasile.

Znak za vazdušnu opasnost! Posle ovoga čuo sam brujanje aviona koji su očigledno jurili visoko iznad nas, a onda je ponovo zavladala tišina. Oko 03.00 iz naše dremke prekinula nas je jedna eksplozija. Odmah nam je postalo jasno da prasak stiže iz naše neposredne blizine, kao i to, da se ne radi o bombi niti raketi, jer se sasvim drugačije osetilo. Podrum se tako zatresao da je malter počeo da otpada a zidovi škripe. Osim ove eksplozije, ničeg drugog nije bilo, a onda još i … Da bih video o čemu se radi krenuo sam ka kapiji kod Ivana, Slobodana, Rajka i Laze. Glasni uzvici i rasprave dopirali su sa ulice. Radoznalo sam otvorio kapiju, i ostali su se gurali. Već sledećeg trenutka bili smo na trotoaru. Ulična rasveta svuda je bila ugašena i potpuna tama nas je okruživala. Ili skoro! Velika vatra iz rafinerije još je sijala, uranjajući sve ovde u čudnovato crevni ton. Glasovi su dopirali s kraja ulice. Svetlost baterijiskih lampi letela je tamo-vamo. Prišli smo bliže. Posle nekoliko metara prepoznali smo da se radi o našim komšijama iz poprečnih kuća koje su se nalazile oko Miloševe kafane. str.206. Komadići stakla bili su rasuti po trotoaru i ulici; u svetlosti lampe presijavali su srebrnom bojom. Raspuknuta ulazna vrata od gostionice dršala su se samo na jednoj šarci, a prostorija u kojoj se nalazio šank bila je pusta. Svi smo očekivali da će se ovako nešto jednom desiti, jer kafana je bila sastajalište (svratište) raznoraznih mračnih tipova zbog čega nije nije bila na dobrom glasu. Bilo je samo pitanje vremena kada će neko uleteti sa ručnom granatom. Gangsterske bande su se oformile i mafija je imala glavnu reč. Svakodnevno su novine pisale o krađama, pljačkama i reketiranju. Kada je nekoliko minuta kasnije policija izronila i počela sa svojim istragama i ispitivanjima svedoka, mi smo se držali kao i naše komšije: „ Ništa nismo videli ni čuli!.
Ostatak noći proveli smo u podrumu. Kraj opasnosti proglašen je u 06.30.

Cetvrtak, 6. maj 1999. ??????????

Samo je Sandra nedostajala. Imala je toliko mnogo posla na klinici , da nije bilo moguće da bude danas sa nama. Meso je upravo bilo gotovo i kada smo bili napunili svoje tanjire oglasio se zvuk sirene. Pogledao sam na sat, pokazivao je 12.50 .Deca su potrčala u podrum u pratnji majki. Svi drugi ostali su na svojim mestima. Bili smo neodlučni. U našim očima mogao se pročitati strah, ali ostali smo da sedimo oko roštilja. Inat je bio naš motiv. Niko nije agresoru dati šansu, da nam oduzme ovaj dan. Nakon što je zvuk sirene već poduže zavijao , ništa se nije dešavalo, osim što smo mogli čuti otkucaje svojih srca. Pomislili smo da se ponovo radi o grešci. Nše slavlje se nastavilo, a sirene su u 14.30 signalizirale kraj vazdušne opasnosti, što nas nije naročito doticalo. Bacili smo se na jelo i piće i radovali se Slobodanovim pesmama. Sledeći signal za vazdušne opasnosti stigao je u 14.30 i učinio nas prolično nervoznim, ali i ovaj put,ostali smo da sedimo, trudeći se da ga ignorišemo. Deca su ostala sa nama. Slobodan je baš želeo da nastavi sa novom pesmom, ali nije uspeo. Jedan snažan talas nas je zahvatio. Jelo, tanjiri i sve ostalo počišćeno je sa stola. Žar i vreli pepeo oduvani su ispod grila. Kuće su se zatresle od snažne detonacije. Naša odbrana je zapucala iz svih cevi, ali to smo shvatili tek kada smo stigli do ulaza u podrum. Dok su drugi trčali niz stepanice, morao sam se vratiti. Dejana i Dušku, koja je bila nesposobna sam u panici zaboravio. Kako sam samo mogao? Preslišavao sam se.

-Rat je učinio da smo svi odlepili.- Rekla je Duška, dok sam ih pratio s njom i Dejanom tražio sklonište u hodnoku kuće. Za razliku od svog muža, ona se pri svakoj eksploziji tresla i tiho molila. Dejan je bezizrežajno zurio ispred sebe. Samo su njegove oči, skrivane iza malih proreza otkrivale koliko zbog svega voga pati. Jedan stari krhki čovek, što napade mora podnositi nenaoružan. Ali svi smo bili nenaoružani. Bombardovnje našeg najbližeg okruženja potrajalo je oko sat vremena. Bilo je toliko mnogo detonacija i aviona, kao nikad ranije i bili smo veoma srećni kada je stigao signal za kraj opasnosti u 15.50. Sređivanje posle bobmardovanja potrajalo je do 18.30. Ubrzo pole ovoga Sandra me je nazvala i rekla da danas neće doći kući. Mnogo povređenih je doveženo, bolnici je potrebna svaka ruka spremna da pruži pomoć. U 21.05 dok smo se nalazili u skloništu, ponovo je pušten signal za vazdušnu opasnost.

Na Ivanov pritisak, nazvao sam štab za odbranu od elementarnih nepogoda, da pitam šta je ovoga puta pogođeno.

Ono što mi je službenik rekao, voleo bih da sam mogao za sebe da zadržim. Nedaleko od nas NATO je gađao civilne ciljeve. Očigledno se radilo o jednoj elektro stanici, koja se nalazila usred jednog naselja, zvanog detelinara i to pored škole. Zgrada je srušena, a ljude su izvlačili iz zgrade i iz podruma. Dve rakete ili bombe udarile su nekoliko metara od kuća i napravile krater dubok sedam metara, usled čega se smeće razletelo sve do trećeg sprata. Svi prozori su se porazbijali i malo zid iskrivio, a stanovništvo je evakuisano. Bilo je povređenih i jedna žena je izvađena mrtva iz ruševina. Deca su imala sreće, jer su škole još početkom rata obustavile rad. Ali ovo nije bila jedina vest,koja je uplašila moje sustanare, iz koje su shvatili da NATO agresor ne zazire ni od napada na stambene objekte. I druga stvar koju sam saznao od štaba bila je toliko zastrašujuća, da nisam mogao da verujem da je istinita. Kod Niša, Beograda i još dva grada u unutrašnjosti Srbije, bačene su otrovne igračke i olovke, koje eksplodiraju. Bilo je i očevidaca. O ovome se na radio vestima ništa nije govorilo. Samo o uobičajenim napadima. Elektrane u Obrenovcu i Valjevu su bombardovane. U jednom napadu na Bajinu Baštu, pogođen je NATO-v borbeni avion, a takođe i kod Prištine.Tamo je A-10 lovac na tenkove oboren ili pogođen. Dva Apač borbena helikoptera oborena su iznad Albanije. OVK, tajna služba u Albaniji po šprvi put je javno govorila o zajedničkom poslu OVK i NATO-a.

Objavljeno je da je NATO do sada na Srbiju bacio 15.000 raketi i bombi. Četiri naročito velike, pogodile su Detelinaru- deo Novosadskog naselja. Pri tome je uništena i jedna osnovna škola i najmanje 40 osoba je povređeno. Dvuge dve bombe pogodile su naš nekadašnji most. U 23.30 je stigao signal za vazdušnu opasnost. Naša odbrana je ponovo nastupila sa njom i bombardovanje koje je potrajalo do 06.00. Kraj vazdušne opsanosti usledio je sat vremena kasnije, u 07.00.

Petak, 7. maj 1999.

– U šta smo se pretvorili – rekao je Laza dok je sedao, s novinama u ruci, za kuhinjski sto i čitao članak o napadu izvedenom ručnom granatom.
– Da, baš gadno – ponovio je.
– Reketiranje i to baš u našoj ulici.
– Kakav usrani svet, odgovorio je Ivan, gore na nebu NATO, a dole na zemlji Milošević, a u sredini mafija. –
-I to sve treba da istrpimo- rekao je Goja i opekao usne sa slavicinom kafom.

S psovkom je vratio šoljicu na sto, što je iz nas izmamilo pravu vedrinu. Pošto trenutno imamo struju, otišao sam do televozora i uključio ga.

Izveštaji koji su zatreperili sa ekrana govorili su o poslednjim napadima.
-Beograd i predgrađe Pančeva ponovo su teško pogođeni. U Nišu bombardovano skladište goriva. Takođe Priština, Ponikovo, kod Užica i još mnoga druga mesta u Srbiji postali su ciljevi napada, čak i Podgorica u Crnoj Gori. Takođe i Fruška Gora je nešto dobila, a onda je usledio izveštaj o Novo Sadu.

Slike su pokazivele ogromne oblake dima koji su se, kao i ranije, podizali nad rafinerijom i čitav grad zatamnijvali, da ni jedan jedini sunčev zrak nije mogao prodreti. Gledali smo naselje, školu, trafo stanicu i gigantske kratere koje su i bombe ostavile.U neposrednoj blizini to je u nam izazivalo osećaj ništavila. Ovaj napad odigrao se, ni 500 metra od nas. Zatim su nestale užasne slike i lepo lice spikerke ispunilo je ekran. Ona je izveštavala da je vođa Kosovskih Abanaca, Rugova, pušten. Očigledno je sa Miloševićem tražio kontakt i obojica su želela doći do političkog rešenja, a želeči da vrate poverenje među Srbima i Albancima. Zbog čega ga je režim oslobodio.

Nastavak od 7. maja

-To ne štima.- Rekao je Ivan. -Za OVK razbojnike on je samo jedan kolaborator. Upucaće ga ko yeca!-
Mi koji smo sedeli oko stola, smatrali smo da oslobađanje Rugove ne može promeniti ništa na bolje.
-OVK neće slušati Rugovu.- Rekao je Goja. -A zašto bi? Njima sada sve ide glatko. Sada kada na raspolaganju imaju jedistveno vazdušno oružje, koje za njih obavlja prljavi posao, još više će pobeđivati na kopnu (zemlji).
-A podršku će dobiti iz svih delova Albanije.- Nadovezao se Laza.
Takođe, naredne vesti nisu obećavale ništa dobro. Zoran Đinđić i Vuk Drašković bili su proglašeni domaći izdajnici. –Sa ovim, oni su kao ptice slobodni.- Rekao sam.- Naša opozicija je razbijena jednom zauvek.-
Još dugo smo zajedno sedeli diskutujući. Na svakom se videlo razočarenje i ogorčenje, jer su sve naše nade u smenu režima, što bi nas moglo dovesti do slobode, uništene.
U 11.20 pušten je sledeći signal, koji je sve stanovnike okupio na dvorištu. Stajali smo u blizini podrumskog ulaza čekajući na rakete i bombe, razmišljajuči da li da pođemo u sklonište. U 12.00 bombardovanje je počelo i nismo napustili dvorište. Većina udara bila je na Fruškoj Gori. Nekoliko i u gradu. Jasno su se čuli i osećali.

Tesno zbijeni stajali smo ispred podrumskog ulaza, čekajući da spektakl ponovo prestane i da se vratimo na dvorište. Ali dogo smo čekali. Tek u 16.05h stigao je signal za kraj opasnosti. Od štaba sam saznao da je rafinerija ponovo pogođena. Izgledalo nam je potpuno suludo, što se već bezbroj puta našla kao meta i da je već duže u plamenu. Takođe nam je izgledalo suludo što je TV toranj na Fruškoj Gori, novim mnogobrojnim NATO-vim udarima, odavno svoju funkciju izgubio. Ali on je još uvek stjao. Sve mnogobrojne rakete koje su ga pogađale, nisu bile u stanju da ga unište.

-On je kao i mi. -Rekao je Ivan. – Ne može nas čovek dokrajčiti. –

Sa poslednjim zavijenjem sirene svi smo napustili podrum i otišli u svoje stanove ili smo provodili vreme na dvorištu. Oko 18.00h došla je Sandra s posla. Bila je potpuno iscrpljena i prepuna događaja sa klinike, da nas je samo s pola uha slušala, dok smo pričali o našem jučerašnjem slavlju. Posle jela, koje joj je Slavica bila skuvala, otišli smo sa prvim alarmom u 20.50 i pridružili se ostalima u podrumu. U 21.50 nestalo je struje. Na to smo već bili navikli.

Srećom, imali smo dovoljno sveća, ali ipak smo bili štedljivi. Napipavali smo naokolo u polumraku. A ono na šta nismo bili navikmuti, bili su insekti, kojih je bilo više nego dovoljno.

Pauci, bubašvabe i sva ostala gamad gmizala je po svemu i svačemu, dodatno nam otežavajući živote. Razni sprejevi, koje smo redovno dobijali od štaba za odbranu od elementarnih nepogoda, do sada nisu pomogli. Bili smo potpuno prepušteni ovim mlim zverima. Oko 00.15 zbog vibracija osetili smo, da velike avionske armade preleću grad. Naša odbrana je otvorila paljbu. U međuvremenu smo iznova i iznova bili prodrmavani detonacijama raketa i bombi. A onda je nastupio pravi mir. U 03.00 sve ponovi započelo. Buka od aviona, protvivazdušne odbrane, eksplozije,a onad bi se sve opet stišalo, ali samo na nekoliko minuta, jer već u 03.25 počelo je sve iz početka. I nastavilo se do 06.15. Od štaba sam saznao da je Niš više puta napadnut. Pri tome je bolnica nešto dobila. U ovom napadu, bilo je najmanje dvoje mrtvih. U Beogradskom predgrađu Rakovica, neke nagazne mine su eksplodirale. Šabac je u Kruševcu su krovove otkrili.
U blizini Sremske Mitrovice krstareća raketa je pogodila stambeni objekat. Pri čemu je bilo mnogo povređenih. Železnički most u blizini Vršca srušen je, čime je prekinuta železnička veza sa Rumunijom. Najmanje dvanaest raketa i bombi palo je kod Kamenice i Paragova.
Samo u Novosadskom delu gradav Šangaj,pogođeno je oko 33 kuće. O broju nastradalih vlada je ćutala. U Novom Sadu, na Detelinaribačene su najmanje četiri rakete na kasarnu Majevica. Na sreću, već duže je bila ispražnjena.

 

 

Startseite